Utisci - KC Magacin ( Kraljevića Marka 4-8 ) - 4. 10. 2019
Pošto je ovo moj prvi blog, pre svega želim da Vam ukratko predstavim način na koji ću Vam približiti savremenu umetničku scenu u Beogradu koja za mene predstavlja nešto magično, često obavijeno mistikom kao uostalom i većina stvari koje me interesuju a trudim se da ih prisvojim ili razumem. Već neko vreme se borim da svoju intuiciju, koju verujem da posedujem, prenesem u reči i ovaj blog je, po mom mišljenju, savršena prilika i vežba.
Trudiću se da pišem ono što pomislim ili istražim pri čemu ću ostati dosledna principu da izbegavam velike reči koje ne razumem, beskonačne nizove epiteta ili opisa i nadmene kritike i mišljenja koja nikog ne interesuju.
Pisaću Vam o mojim utiscima.
Preneću Vam atmosferu sa umetničkih dešavanja u Beogradu na koje ne idete jer niste u mogućnosti ili niste ni znali da postoje!
Potrudiću se da Vam opišem umetnike, način na koji se ponašaju, izgledaju, pričaju... Opisaću Vam koji je od poznatih umetnika posetio događaj na kom sam bila...
Potrudiću se da Vam prenesem atmosferu i mistiku umetničkih događaja u Beogradu- i trudiću se da što manje stvari sebično sačuvam za sebe!
Izložbe u Beogradu
Saznajem o hepeningu u kulturnom centru Magacin preko storija koji je objavio jedan od mnogobrojnih umetnika koje pratim na društvenoj mreži Instagram.
U isto vreme odlazim na profil KC Magacina i ne nalazim nikakvo obaveštenje- uzbuđuje me činjenica da je ovaj događaj, izgleda, samo za odabrane, za one koji 'znaju nekoga ko zna nekoga.'.
Ovaj događaj je bio povod da po drugi put dođem u Magacin i to me je jako radovalo! Prvi put sam posetila ovaj prostor povodom performansa 'Laži i prevare' koji je trenutni projekat u razvoju umetničke grupe Institut za Aplauz. ( Nadam se da ću u skorije vreme biti u prilici da saznam više o Institutu za Aplauz i čime se oni sve bave pošto me to jako zanima, a ljudi koje sam do sada pitala nisu znali da mi daju zadovoljavajući odgovor. Potrudila sam se da istražim ko su članovi sa njihovog sajta i pokušaću se da sa nekim od nih popričam kada ih budem srela i prepoznala na nekom idućem hepeningu, o čemu ću ovde pisati.)
Događaj koji ću Vam sada predstaviti je realizovan u Magacinu kao rezultat trodnevne radionice na kojoj su učestvovali studenti umetničkih fakulteta. Na storiju koji sam spomenula na početku je rečeno da izložba počinje u 19h i ja sam tačno u 19h bila ispred ulaza.
KC Magacin za mene odiše nekakvom zavodljivošću koju ne mogu da objasnim- okrnjene i išarane cigle su vidljive na fasadi, dok je dvorište ispred ulaza slabo osvetljeno i puno ljudi neuobičajenog stila oblačenja i izgleda. Do ulaza se stiže pomoću stepenica koje nisu upravne na vrata već paralelne zidu što u meni izaziva radoznalost, pošto moram da se popnem do kraja i nakon toga napravim još par koraka da bih mogla da provirim u prostor unutra.
Nakon što sam se popela uz stepenice čujem psovku izrečenu agresivnim tonom, sa posebnim naglaskom na slovu Č : 'Marš u pičku materinu!! Marš u pičku materinu'
Ova dobrodošlica me je zatekla i zbunjeno sam se okrenula oko sebe, pokušavši da shvatim šta se dešava... Zatim sam videla da psovke izgovaraju dve devojke koje stoje na ulazu, okrenute jedna prema drugoj. U trenutku mi je u glavi sinula slika performansa Marine Abramović gde ona i Ulaj stoje nagi jedna nasuprot dugom i suočavaju se sa posetiocima koji moraju da izaberu kome će okrenuti leđa a kome lice dok prolaze kroz vrata pri čijem okviru umetnici stoje.
Nakon ovog 'flešbeka' sam shvatila da se radi o performansu i blago sam se osmehnula dok sam ulazila unutra.
Uzbudljivo je od samog početka!
Na ulazu sam videla poznatog umetnika i profesora Marka Lađušića koji je čest posetilac izložbi i aktivno učestvuje u edukaciji mladih pomoću raznih radionica, među kojima se izdvaja festival Mixer i izložba za mlade umetnike Black Box. Ako Vas interesuju njegovi radovi pogledajte seriju slika megastrukture.
Nakon prolaska kroz predprostor, ušla sam u centralnu sobu Magacina i videla kako nekoliko umetnika gazi sivu, gnjecavu masu po podu, dok su im cipele uvijene u celofan. Kad su završili sa performansom, siva masa na podu je ostala izobličena, sa nekoliko otisaka stopala koji su me podsetili na vlažan asfalt po kom je neki nesrećni ili zlonamerni prolaznik zakoračio.
Iza mene, na suprotnom zidu se nalazio rad sačinjen od stare odeće različitih materijala i tekstura. Kada sam se približila pimetila sam prsluk, maramu, džemper i u trenutku sam pomislila na staru odeću moje bake koju i dalje čuvam kao uspomenu. (Slika 1)
Kada sam pročitala pločicu sa tekstom shvatila sam da je autorka ovog dela upotrebila staru odeću preminulih članova porodice. Ovakav postupak- izlaganje stvari voljenih kojih više nema u nama budi sentimentalnost i stvara povezanost. Iako smo sigurno različiti spajaju nas naši preci čije navike i postupke prepoznajemo u nama samima.
Setno sam se okrenula i nisam mogla da izbegnem, čak i da sam htela, raznobojnu prostornu strukturu- skulpturu smeštenu na pod.
Vajar Bogdan Djukanović se trenutno bavi oblikovanjem masivnih kamenih struktura koje potom postavlja na tanke, elegantne postamente pri čemu se poigrava sa našom percepcijom ravnoteže i poznavanjem zakona fizike.
On je takođe autor i ove strukture (Slika 2) koja predstavlja neočekivan iskorak iz njegovog sitema rada i pokazuje nam da je spreman za eksperimentisanje sa izrazom i formom.
Od autora sam saznala da je imao ideju da struktura bude interaktivna, ali zbog kratkog vremena nije uspeo da ideju relizuje u potpunosti, ali da će to učiniti u budućnosti.
Po meni vrednost ove strukture čine međuprostori između oblika koji se sukobljavaju svojom formom i kontrastnim bojama. Zavelo me je da pogledom pratim razdelnu liniju između struktura, što je učinilo da se osećam kao posetilac u vizuelnom lavirintu.
Iza Bogdanove strukture se nalazi postavka umetnice koja je koristila artefatke nađene u svom okruženju . Saznala sam da je ove slatke papuče (Slika 3) našla pored kontejnera.
Slika 3
Obišla sam ceo prostor i želela sam još dok sam stajala pored izlaznih vrata. Izuzetno me je obradovalo kada sam videla stepenice koje vode u nivo ispod i ljude kako silaze- izložba nije gotova!
Stepenice nisu osvetljenje zbog čega sam silazila sa povećanom pažnjom što je uticalo na moje uzbuđenje. Alternativni umetnički prostor, slabo osvetljen i pun iznenađenja ulepšao je moje veče!
Nivo ispod nije osvetljen zato što su se umetnici u ovom delu objekta uglavnom bavili istraživanjem medijuma svetla kao integralnog elementa umetničkog dela i ukoliko bi se ceo prostor osvetlio kao na spratu iznad, magija mnogih umetničkih radova bi nestala.
Prvo na šta nailazimo je interesantna iluzija postignuta promišljenom postavkom kolica iz marketa, uređaja za gašenje požara i žute folije koji su postavljeni tako da njihove senke stvaraju na zidu iza kompoziciju sa bojom.(Slika 4)
Slika 4
Iza fizičkih elemenata koji čine ovo umetničko delo je postavljen reflektor koji stvara senke. Bilo mi je interesantno da posmatram kako ljudi prolaze ispred reflektora i na trenutak menjaju izgled projektovane slike na zidu. (Slika 5)
U betonskom podrumu napucalih i vlažnih zidova izdvaja se, poput oaze ili intervencije vanzemaljaca, instalacija sa imitacijom trave i srebrnim balonom. ( Slika 6)
Slika 6
Vrednost ove instalacije je po mom mišljenju, kontrast između sivog okruženja i neočekivanog zelenog travnatog tepiha iznad koga lebdi sjajan balon koji je u potpunoj suprotnosti sa dotrajalim okruženjem u kome se nalazi. Kada sam naišla na ovu prostornu instalaciju osetila sam izvesno poštovanje i strah- mirno sam stajala i posmatrala nekoliko neprekinutih minuta.
Nivo ispod glavne prostorije Magacina je raznovrstan i služi kao podloga za umetnike da svoj rad podrede prostoru u kome se nalaze. Stara platforma, okrnjeni stubovi, napucali zidovi i metalne pregrade su sami po sebi početak neke misli a samim tim i umetničkog rada.
Na suprotnom kraju od zelene oaze se ističe rad čiji se uspeh zasniva na promišljenoj intervenciji na već postojećem elementu unutrašnje arhitekture . Umetnik Uroš Stojiljković je iskoristio metalna rupičasta vrata kao konstrukciju koja nosi veliki broj duguljastih vazdušastih balona pri čemu je uspeo da karakter metalne ograde pretvori u senzaciju mekoće. (Slika 7)
Baloni nagurani u metalnu ogradu su prestali da budu baloni, kao što je ograda prestala da bude ograda. Ovaj rad me je podsetio na unutrašnjost nekog organizma ili segment tkiva. Reflektor postavljen iza balona je odašiljao svetlo koje nije bilo uvek jednako vidljivo već je zavisilo od vašeg položaja. Kada sam se podigla na prste svetlo mi je bljesnulo u lice, dok su me baloni štitili kada sam čučnula. Ova instalacija sa sobom nosi i osećaj igre.
Izložba u KC Magacinu je pokazatelj da spontane intervencije umetnika u prostoru imaju veliki potencijal, kao i kvalitet koji može da se takmiči sa nekoliko meseci planiranim kustoskim izložbama u komercijalim izlagačkim prostorima.
Kreativna snaga, optimizam i umetnički kvalitet su obuzeli oba nivoa prostora i učinili su da se osećam posebno zato što sam imala priliku da budem jedna od malobrojnih koji su imali priliku da vide ovu postavku koja je bila u Magacinu samo nekoliko dana.
Pošto je ovo moj prvi blog, pre svega želim da Vam ukratko predstavim način na koji ću Vam približiti savremenu umetničku scenu u Beogradu koja za mene predstavlja nešto magično, često obavijeno mistikom kao uostalom i većina stvari koje me interesuju a trudim se da ih prisvojim ili razumem. Već neko vreme se borim da svoju intuiciju, koju verujem da posedujem, prenesem u reči i ovaj blog je, po mom mišljenju, savršena prilika i vežba.
Trudiću se da pišem ono što pomislim ili istražim pri čemu ću ostati dosledna principu da izbegavam velike reči koje ne razumem, beskonačne nizove epiteta ili opisa i nadmene kritike i mišljenja koja nikog ne interesuju.
Pisaću Vam o mojim utiscima.
Preneću Vam atmosferu sa umetničkih dešavanja u Beogradu na koje ne idete jer niste u mogućnosti ili niste ni znali da postoje!
Potrudiću se da Vam opišem umetnike, način na koji se ponašaju, izgledaju, pričaju... Opisaću Vam koji je od poznatih umetnika posetio događaj na kom sam bila...
Potrudiću se da Vam prenesem atmosferu i mistiku umetničkih događaja u Beogradu- i trudiću se da što manje stvari sebično sačuvam za sebe!
Izložbe u Beogradu
Saznajem o hepeningu u kulturnom centru Magacin preko storija koji je objavio jedan od mnogobrojnih umetnika koje pratim na društvenoj mreži Instagram.
U isto vreme odlazim na profil KC Magacina i ne nalazim nikakvo obaveštenje- uzbuđuje me činjenica da je ovaj događaj, izgleda, samo za odabrane, za one koji 'znaju nekoga ko zna nekoga.'.
Ovaj događaj je bio povod da po drugi put dođem u Magacin i to me je jako radovalo! Prvi put sam posetila ovaj prostor povodom performansa 'Laži i prevare' koji je trenutni projekat u razvoju umetničke grupe Institut za Aplauz. ( Nadam se da ću u skorije vreme biti u prilici da saznam više o Institutu za Aplauz i čime se oni sve bave pošto me to jako zanima, a ljudi koje sam do sada pitala nisu znali da mi daju zadovoljavajući odgovor. Potrudila sam se da istražim ko su članovi sa njihovog sajta i pokušaću se da sa nekim od nih popričam kada ih budem srela i prepoznala na nekom idućem hepeningu, o čemu ću ovde pisati.)
Događaj koji ću Vam sada predstaviti je realizovan u Magacinu kao rezultat trodnevne radionice na kojoj su učestvovali studenti umetničkih fakulteta. Na storiju koji sam spomenula na početku je rečeno da izložba počinje u 19h i ja sam tačno u 19h bila ispred ulaza.
KC Magacin za mene odiše nekakvom zavodljivošću koju ne mogu da objasnim- okrnjene i išarane cigle su vidljive na fasadi, dok je dvorište ispred ulaza slabo osvetljeno i puno ljudi neuobičajenog stila oblačenja i izgleda. Do ulaza se stiže pomoću stepenica koje nisu upravne na vrata već paralelne zidu što u meni izaziva radoznalost, pošto moram da se popnem do kraja i nakon toga napravim još par koraka da bih mogla da provirim u prostor unutra.
Nakon što sam se popela uz stepenice čujem psovku izrečenu agresivnim tonom, sa posebnim naglaskom na slovu Č : 'Marš u pičku materinu!! Marš u pičku materinu'
Ova dobrodošlica me je zatekla i zbunjeno sam se okrenula oko sebe, pokušavši da shvatim šta se dešava... Zatim sam videla da psovke izgovaraju dve devojke koje stoje na ulazu, okrenute jedna prema drugoj. U trenutku mi je u glavi sinula slika performansa Marine Abramović gde ona i Ulaj stoje nagi jedna nasuprot dugom i suočavaju se sa posetiocima koji moraju da izaberu kome će okrenuti leđa a kome lice dok prolaze kroz vrata pri čijem okviru umetnici stoje.
Nakon ovog 'flešbeka' sam shvatila da se radi o performansu i blago sam se osmehnula dok sam ulazila unutra.
Uzbudljivo je od samog početka!
Na ulazu sam videla poznatog umetnika i profesora Marka Lađušića koji je čest posetilac izložbi i aktivno učestvuje u edukaciji mladih pomoću raznih radionica, među kojima se izdvaja festival Mixer i izložba za mlade umetnike Black Box. Ako Vas interesuju njegovi radovi pogledajte seriju slika megastrukture.
Nakon prolaska kroz predprostor, ušla sam u centralnu sobu Magacina i videla kako nekoliko umetnika gazi sivu, gnjecavu masu po podu, dok su im cipele uvijene u celofan. Kad su završili sa performansom, siva masa na podu je ostala izobličena, sa nekoliko otisaka stopala koji su me podsetili na vlažan asfalt po kom je neki nesrećni ili zlonamerni prolaznik zakoračio.
Iza mene, na suprotnom zidu se nalazio rad sačinjen od stare odeće različitih materijala i tekstura. Kada sam se približila pimetila sam prsluk, maramu, džemper i u trenutku sam pomislila na staru odeću moje bake koju i dalje čuvam kao uspomenu. (Slika 1)
Slika 1
Setno sam se okrenula i nisam mogla da izbegnem, čak i da sam htela, raznobojnu prostornu strukturu- skulpturu smeštenu na pod.
Vajar Bogdan Djukanović se trenutno bavi oblikovanjem masivnih kamenih struktura koje potom postavlja na tanke, elegantne postamente pri čemu se poigrava sa našom percepcijom ravnoteže i poznavanjem zakona fizike.
On je takođe autor i ove strukture (Slika 2) koja predstavlja neočekivan iskorak iz njegovog sitema rada i pokazuje nam da je spreman za eksperimentisanje sa izrazom i formom.
Slika 2
Od autora sam saznala da je imao ideju da struktura bude interaktivna, ali zbog kratkog vremena nije uspeo da ideju relizuje u potpunosti, ali da će to učiniti u budućnosti.
Po meni vrednost ove strukture čine međuprostori između oblika koji se sukobljavaju svojom formom i kontrastnim bojama. Zavelo me je da pogledom pratim razdelnu liniju između struktura, što je učinilo da se osećam kao posetilac u vizuelnom lavirintu.
Iza Bogdanove strukture se nalazi postavka umetnice koja je koristila artefatke nađene u svom okruženju . Saznala sam da je ove slatke papuče (Slika 3) našla pored kontejnera.
Slika 3
Obišla sam ceo prostor i želela sam još dok sam stajala pored izlaznih vrata. Izuzetno me je obradovalo kada sam videla stepenice koje vode u nivo ispod i ljude kako silaze- izložba nije gotova!
Stepenice nisu osvetljenje zbog čega sam silazila sa povećanom pažnjom što je uticalo na moje uzbuđenje. Alternativni umetnički prostor, slabo osvetljen i pun iznenađenja ulepšao je moje veče!
Nivo ispod nije osvetljen zato što su se umetnici u ovom delu objekta uglavnom bavili istraživanjem medijuma svetla kao integralnog elementa umetničkog dela i ukoliko bi se ceo prostor osvetlio kao na spratu iznad, magija mnogih umetničkih radova bi nestala.
Prvo na šta nailazimo je interesantna iluzija postignuta promišljenom postavkom kolica iz marketa, uređaja za gašenje požara i žute folije koji su postavljeni tako da njihove senke stvaraju na zidu iza kompoziciju sa bojom.(Slika 4)
Slika 4
Iza fizičkih elemenata koji čine ovo umetničko delo je postavljen reflektor koji stvara senke. Bilo mi je interesantno da posmatram kako ljudi prolaze ispred reflektora i na trenutak menjaju izgled projektovane slike na zidu. (Slika 5)
Slika 5
U betonskom podrumu napucalih i vlažnih zidova izdvaja se, poput oaze ili intervencije vanzemaljaca, instalacija sa imitacijom trave i srebrnim balonom. ( Slika 6)
Slika 6
Vrednost ove instalacije je po mom mišljenju, kontrast između sivog okruženja i neočekivanog zelenog travnatog tepiha iznad koga lebdi sjajan balon koji je u potpunoj suprotnosti sa dotrajalim okruženjem u kome se nalazi. Kada sam naišla na ovu prostornu instalaciju osetila sam izvesno poštovanje i strah- mirno sam stajala i posmatrala nekoliko neprekinutih minuta.
Nivo ispod glavne prostorije Magacina je raznovrstan i služi kao podloga za umetnike da svoj rad podrede prostoru u kome se nalaze. Stara platforma, okrnjeni stubovi, napucali zidovi i metalne pregrade su sami po sebi početak neke misli a samim tim i umetničkog rada.
Na suprotnom kraju od zelene oaze se ističe rad čiji se uspeh zasniva na promišljenoj intervenciji na već postojećem elementu unutrašnje arhitekture . Umetnik Uroš Stojiljković je iskoristio metalna rupičasta vrata kao konstrukciju koja nosi veliki broj duguljastih vazdušastih balona pri čemu je uspeo da karakter metalne ograde pretvori u senzaciju mekoće. (Slika 7)
Slika 7
Baloni nagurani u metalnu ogradu su prestali da budu baloni, kao što je ograda prestala da bude ograda. Ovaj rad me je podsetio na unutrašnjost nekog organizma ili segment tkiva. Reflektor postavljen iza balona je odašiljao svetlo koje nije bilo uvek jednako vidljivo već je zavisilo od vašeg položaja. Kada sam se podigla na prste svetlo mi je bljesnulo u lice, dok su me baloni štitili kada sam čučnula. Ova instalacija sa sobom nosi i osećaj igre.
Izložba u KC Magacinu je pokazatelj da spontane intervencije umetnika u prostoru imaju veliki potencijal, kao i kvalitet koji može da se takmiči sa nekoliko meseci planiranim kustoskim izložbama u komercijalim izlagačkim prostorima.
Kreativna snaga, optimizam i umetnički kvalitet su obuzeli oba nivoa prostora i učinili su da se osećam posebno zato što sam imala priliku da budem jedna od malobrojnih koji su imali priliku da vide ovu postavku koja je bila u Magacinu samo nekoliko dana.
Comments
Post a Comment